TEHNIKA IZRADE IKONE - ŠKOLA IKONOPISANJA

1. NOSIOC SLIKANOG SLOJA- DASKA

Tradicionalni nosač koji se koristi još od nastanke hrišćanstva i ikonopisa svako je prirodno drvo. U zavisnosti od regiona, za ikonopis se razlikuju sva drveta. Najbolje je meko, listopadno drvo. Kod nas se najviše koriste lipe. Korisničko iskustvo velikog majstora iz sredine Rusije koje su koristili lipu, a kod drveta tražili postojanost i dugotrajnost kako bi bile sve slike ostale sačuvane ne stotinama, već hijadama godina.

Jedna danska se sastoji od više međuusobno slepljenih daščica. Pored toga što su ove daščice zalepljene jedna za drugu, odnosno one su sa stražnjim stranicama pričvršćene i sa dve pripremne daške koje se nazivaju kupci. Glavna uloga kušaka je da spreči kažnjavanje daske.

Sa prednje strane današnje pronalaženje nalazi se korito ili kovčežić. To je udisanje od nekih 2-5 mm dubine koje uzuzme najveći deo daske. Kako se koristi nalazi okvir koji ga uključuje. Ram može biti širi ili uži, a postoji i mnoštvo ikona koje su potpuno ravne, dakle nema korist.

Pozadinu ikone naslikane na prirodnom drvetu je najbolje zaštititi nekim zaštitnim sredstvom protiv crve.

2. PRIPREMA DASKE ZA SLIKANJE

Boja se ne nalazi direktno na prvom mestu na prethodno dobro pripremljenu površinu-preparat, koja se sastoji od pojedinih mešavina lepka- zečijeg tutkala i belog praha (francuski krede) pravog specifičnog naziva Gesso (ital.) Ili Levka (iz ruskog). grčkom Leukos što znači „belo“.

Lepak je dobio od životinjske kože, posebno zečje, smatra se najprikladnijim zbog svog čistoće i kvaliteta. Za nanošenje platne i levkasa potrebni su predmazat mešaminom lepila. Za ovo koristimo četkicu širine 5 cm. Tutkalom premazujemo frontalnu površinu i ram. tutkalo nam služi za prekrivanje pruga na drvetu, lepljenje platnenih krpica i izradu gessa.

Zatim se na ovom tutkalsanu dasku lepi tkanina-platno. Danas se često koristi medicinskom gazom ili muslinom, među kojima je najbolji izbor je svako laneno gaziranje zbog sposobnosti usvajanja vode. Platno sprečavanje stvaranja pukotina unutrašnji preparat pripremom evetualnog krivičnog dela.

 

3. BRUŠENJE POVRŠINE

Posle jednog dana izlazi preparat brusnom papirom kako bi postigli savršeno glatu površinu punu mermera. Ovo je zamoran ali neovlašćen posao kako bi mogao da se pređe na sledeću fazu – skidanje crteža. Posle što su uklonili poslednje ostatke praha sa površinom provera pod jačim svetlom da li ima ikakih nesavršenosti na datostima.

 

4. CRTEŽ

Crtež je od velike važnosti jer ikoni daje strukturu, pokret i određivanje površina za slikanje.

 

5. SKICIRANJE

Nakon što je crtež presensen na preparatu potrebno je podslikati sve linije kako bi se sačuvao originalni crtež po kome će se kasni radijati bojeni sloj.

6. POZLATA

Za ikonu se obično koristio zlatni list kao posuda. Zlatni refleks svetlosti i stoga odražava Božju svetlost. Kod prvih ikona u 11. veku. možemo videti zlato u zelenišnim tonovima (pomešano sa srebrom), a kod kasnih dobija svetlu žutu boju sa nečim crvenkastim odžajem zbog dodatne bakre.

Pozlata je umetnost sama za sebe i umešnost u radu sa zlatom može se steći tek nakon dugogodišnjeg praksa. Razlikujemo dve vrste pozlate: sjajna pozlata i uljana pozlata.

 

 

7. POSTUPAK SLIKANJA:

Jajčana temperatura se dobija ravnomernim mešanjem pigmenata i žumanca. Za slikanje je potrebno još i:

• štafelaj
• posuđe za mešanje boje (dobro će doći posuđe za kockice leda),
• posuđe za vodu,
• četke pćosnate i okrugle različite veličine,
• pigmenti u prahu u malim posudama (poželjno prozirnim),
• pomoćna površina za isprobavanje boje.

 

8. POSTUPAK BOLENJA

Rad boje počinju od toga da se dela grunta, ograničene konture crteža, prekriju tankim jednim slojevima različitih boja, poštujući strogo propisani redosled: fon (ako nije pozdravljen), Gora, arhitektura, odeća figura i otkriva. Nanošenje prvih osnovnih boja zove se proplazam. Prvo se boji fon ili podloga ikone lazurnim bojom. Zato se iskrtava oreol sa kombinacijom cinober i crvene.

 

Sada je ikona sprema za rad na odeždi. Prvo se podslikava sa tamno crvenim ili pečenim umbrom.

Tada se preko podslikanog sloja daje osnovna boja lazurno. Takozvani proplazam ili raskriška.

 

Posle tog pristupa pristupa se postepenom osvetlevanju najstaknutijih detalja. Ovaj postupak rada (radi se o svim detaljima ikonskog prikaza, osim ruke i likova) zove se ispitivanje (beljenje), a sama prosvetljenje – problemi. Posle ispitivanja zbog proglašavanja osnovnih boja u senkama i davanja veće izraženosti figurama, nanose se na ona mesta proplazma, koja nisu prekrivena probelima, fini sloj tamne boje, jer stvara efekat postepenog prelaza na tim mestima ka najsvetlećim.

Tada se isti postupak primenjuje i na drugim poslovima odežde.

 

9. POZLAJIVANJE NA ASISTU

Često se na ikone preko živopisnog sloja nanose poteze zlato u listićima na nabore odeće, pera, krila anđela, stolove, prestole. U modernoj literaturi ovi potezi se uobičajeno nazivaju asistka.

Asist je – jedinjenje, upotrebljeno kao podloga ispoštovana zlata. Ispravlja se od pivskog taloga. Asistom se slikaju probeli inokopom za nanošenje čistog zlata. Ona se nalazi na živopisu, gde će biti nanešeni probeli, ocrtavaju se asistom.

10. SLIKANJE LIKA

Proplazam lika nanosi ravnomerno na lik, ruke i noge. Na proplazmi se prenose konture lica i prelaze tankom četkicom razrešenom umbrom. Zato se slikaju osvetljena mesta. Posle nanošenja osvećenja, konture detalja na osenčenim mesima se ponovo ocrtavaju smešom bojom (pečenim umbrom). Na kraju se u očima dodaje siva i bela za definisanje pogleda i žive, tj. čisto beli potezi na najsvetljenijim mesima lika.