ТЕХНИКА ИЗРАДЕ ИКОНЕ - ШКОЛА ИКОНОПИСАЊА

1. НОСИОЦ СЛИКАНОГ СЛОЈА- ДАСКА

Традиционални носилац који се користи још од настанка хришћанства и иконописа свакако је природно дрво. У зависности од региона, за иконопис се користе различите врсте дрвета. Најбоље је меко, листопадно дрво. Код нас се највише користи липа. Користећи искуство великих мајстора из средишње Русије који су користили липу, а код дрвета тражили постојаност и дуготрајност како би свете слике остале сачуване не стотинама, већ хиљадама година.

Једна даска се састоји од више међусобно слепљених дашчица. Поред тога што су ове дашчице залепљене једна за другу, оне су са стражње стране причвршћене и са две попречне даске које се називају кушаци. Главна улога кушака је да спрече кривљење даске.

Са предње стране даске најчешће се налази корито или ковчежић. То је удубљење од неких 2-5 мм дубине које заузима највећи део даске. Око корита налази се рам који га уоквирује. Рам може бити шири или ужи, а постоје и многе иконе које су потпуно равне, дакле немају корито.

Позадину иконе насликане на природном дрвету је најбоље заштити неким заштитним средством против црва.

 

2. ПРИПРЕМА ДАСКЕ ЗА СЛИКАЊЕ

Боја се не наноси директно на дрво већ на претходно добро припремљену површину- препаратуру, која се састоји од посебне мешавине лепка- зечијег туткала и белог праха (Француске креде) праха специфичног назива Gesso (итал.) или Левкас (рус.) односно на изворном грчком Леукóс што значи “бело”.

Лепак добијен од животињске коже, нарочито зечје, сматра се најприкладнијим због своје чистоће и квалитете. Пре наношења платна и левкаса даску је потребно премазати мешавином лепила. За ово користимо четкицу ширине 5 cm. Туткалом премазујемо фронталну површину и рам. туткало нам служи за прекривање пруга на дрвету, лепљење платнене крпице и израду гесса.

Затим се на овако туткалисану даску лепи тканина-платно. Данас се често користи медицинска газа или муслин, међутим најбољи избор је свакако ланена газа због њене способности упијања воде. Платно спречава стварање пукотина унутар препаратуре приликом евентуалног кривљења дрвета.

 

3. БРУШЕЊЕ ПОВРШИНЕ

Након једног дана изгладите препаратуру брусним папиром како би постигли савршено глатку површину попут мермера. Ово је заморан али неопходан посао како би могли прећи на следећу фазу – скицирање цртежа. Након што сте уклонили последње остатке праха са површине проверите под јачим светлом да ли има икаквих несавршености на дасци.

 

4. ЦРТЕЖ

Цртеж је од велике важности јер икони даје структуру, покрет и одређује површине за сликање.

 

5. СКИЦИРАЊЕ

Након што је цртеж пренесен на препаратуру потребно је подсликатити све линије како би се сачувао оригинални цртеж по коме ће се касније радити бојени слој.

6. ПОЗЛАТА

За икону се обично користио златни листић као позадина. Злато рефлектује светлост и стога одражава Божју светлост. Код првих икона у 11. веку. можемо видети злато у зеленкастим тоновима (помешано са сребром), а код каснијих добива светло жуту боју са нешто црвенкастим одсјајем због додатка бакра.

Позлата је уметност сама за себе и умешност у раду са златом може се стећи тек након дугогодишње праксе. Разликујемо две врсте позлате: сјајна позлата и уљана позлата.

 

7. ПОСТУПАК СЛИКАЊА:

Jајчана темпера се добија равномерним мешањем пигмента и жуманца. За сликање потребно је још и:

• штафелај
• посудице за мешање боја (добро ће доћи посуда за коцкице леда),
• посуде за воду,
• четкице пљоснате и округле различитих величина,
• пигменти у праху у маленим посудицама (пожељно прозирним),
• помоћна површина за испробавање боје.

 

8. ПОСТУПАК БОЈЕЊА

Рад бојама почиње од тога да се делови грунта, ограничене контурама цртежа, прекрију танким једнаким слојевима различитих боја, поштујући строго прописани редослед: фон (ако није позлаћиван), гору, архитектуру, одећу фигура и откривене делове тела и ликове. Наношење првих основних боја зове се проплазам. Прво се боји фон или подлога иконе лазурном бојом. Затим се исцртава ореол са комбинацијом цинобер и црвене.

Сада је икона спремна за рад на одежди. Прво се подсликава са тамно црвеном или печеном умбром.

Затим се преко подсликаног слоја наноси основна боја лазурно. Такозвани проплазам или раскришка.

После тога приступа се постепеном просветљавању најистакнутијих детаља. Овај поступак рада (ради се о свим детаљима иконског приказа, осим руку и ликова) зове се пробељивање (бељење), а сама просветљења – пробјели. После пробељивања због наглашавања основне боје у сенкама и давања веће изражајности фигурама, наносе се на она места проплазма, која нису прекривена пробјелима, фини слој тамне боје, јер ствара ефекат постепеног прелаза од тамних места ка најсветлијим.

Затим се исти поступак примењује и на другим деловима одежде.

9. ПОЗЛАЋИВАЊЕ НА АСИСТУ

Често се на иконама преко живописног слоја наносе потезе златом у листићима на наборе одеће, пера, крила анђела, столове, престоле. У модерној литератури ови потези се уобичајено називају асистка.

Асист је – једињење, употребљавано као подлога испод злата. Справља се од пивског талога. Асистом се сликају пробјели инокопом за наношење чистог злата. Она места на живопису, где ће бити нанешени пробјели, оцртавају се асистом.

10. СЛИКАЊЕ ЛИКА

Проплазам лика наноси равномерно на лик, руке и ноге. На проплазму се преносе контуре лица и прелазе танком четкицом разређеном умбром. Затим се сликају осветљена места. После наношења осветљења, контуре детаља на осенченим местима се поново оцртавају смеђом бојом ( печеном умбром). На крају се у очи додаје сива и бела за дефинисање погледа и живке, тј. чисто бели потези на најосветљенијим местима лика.