IKONA (grč: eikōn, od glagola eikō – ličim), sveti lik; koji simvolizuje Gospodu Isusa Hrista, lik Svete Trojice, Bogorodicu, Anđele, svetiteljstvo, kao i praznice. Ikona vizuelno saopštava nevidljivu Božansku stvarnost (predstavlja nebesko u sferi zemaljskog) i jedno od sredstava za postizanje ciljeva spasenja. Tako kod ikone razlikujemo dva bitna činioca: prvolik i lik (arhetip i tip). Ikona kao sredstvo, pomaže nam da odmah stupimo u vezu sa njenim prvolikom, svetljenjem koji je i prikazan na ikoni. Moleni se pred ikonom, dužni smo da znamo, da ikona nije Sam Bog ili uggodnik Božji, već prikazivanje Boga ili ugovornika njegovog. Tako mi ne treba da se molimo ikoni, već Bog ili svetitelj, koji je na njoj prikazan.
Ikona predstavlja svet kakav treba da bude u Carstvu nebeskom, svet kakav će biti kada obnovljen Sveti Duhom. Ova umetnost je lično bogoslovlje, ne prikazuje spoljašnju fizionomiju i potpuno lik Svetiteljev, nego oslikava duhovni i nestružni karakter onih koji se nalaze u Carstvu Nebeskom.
U vizantijskom ikonopisu boja ne predstavlja ukrasne proizvode nego osobni rečnik. Fotije Kondoglu objavljuje simboliku boje u ikonopisanju. Bela boja simbolične svetlosti i čistoće, crna mistička dubina, plava svežina i prozirnost, zeleni simbol nade i spoja, žuto božanstveno slave i veličanstva, crveno simbolizovano plamenstvo i žestinu tajanstvene suštine, nebeskoplavesa. Kombinacijom boja pravoslavne ikone uspevaju da prenesu poslamaču, ili više rečeno, socercatenju ikone, duboku duhovnu pouku, koju prima više podsvest posmatranja, jer ona se prima prema srcu nego očima.“
Odežda Isusa Hrista koja je crveno plave boje označava bogočovečansku prirodu Hristovu. Crvena boja označava božansko poreklo, dok je plava simbol ljudske prirode. Dok odeća Bogorodice plava označava čovečansku prirodu koja se nalazi do tela Bogorodice, dok Bordo, crvena odeća simbolizovano božansku prirodu koja dobija rođenjem Spasitelja sveta, Sina Božijeg.
Zlatno na ikoni simbolizira istinu. Istina se ne meća, uvek je ista u svim životnim okolinama i svim uslovima poputa zlata koje nije među svojima ni njegov izgled bilo da je u vatri ili vodi.
Svetlost u ikoni ima vrlo bitan značaj. Svetlost kojoj sijaju lica i telo svetljenja nije ovozemska već „Božanska svetlost.“ Tu svetlost opisa i sveto pismo u opisu preobražaja na gori Tavor. Pošto ova svetlost nije prirodna, ne oseća se, onda se oseća i ne slika, već sami postupak nanošenja boje ide o tamnijim tonovima ka svetlom odnosno iz teme u svetlost.
Ikona nije slika prirodnog aspekta ličnosti, već je u pitanju ličnost dizajna iz ravni realizma u vašoj sferi – pa je to slika budućeg veka i sveta; „Pogled odozgo“, tj. iz obrnute perspektive, perspektive dolaska večnosti, a ne pogled iz perspektive ovog sveta, niti viđenje iz „linijske perspektive“ koja vodi ujedinjenju i umanjivanju. Obrnutu perspektivu su u ikonopisci u ranim vekovima odredili kao jedinicu, jer ako prikazuje perspektivu realnog slikarstva, možete prikazati samo ljudsku prirodu, pitanje je kako je prikazan kao Spasitelj, koji je rekao bogovci koji kažu postići portretnim slikarstvom. Dve linije se šire u danima do beskraja, u obrnutoj perspektivi, a dostižu vrhunac u tački u kojoj je posmatrac, a najbolje je u srcu poslamača.
Ikona ne teži da prikaže dogadjaj slikarski realno već teži da pronikne u dubini smisla dogadaja koji se prikazuje. Često se na ikone prikazuju dva događaja koja su se desila u dva različita vremenska trenutka ili u istoj situaciji ali na udaljenim mestima. Tako se na ikoni jedna ličnost može pojaviti i više puta. Tako, na jednoj ikoni Jovan Krstiteć drži sopstvenu odsečenu glavu.
Sveta ikona je to, što i Sveta Pismo: u Svetom Pismu mi sa poštovanjem čitanja Božije reči, a na svetoj ikoni sa poštovanjem posmatramo sveti lik, koji, kao i Božije reči, uzdiže naš um u Bogu i njegovom svetiteljstvu i zatvoru prema našem Tvorcu i Spasitelju.