TEOLOGIJA IKONE

NEOPISIVO SLOVO OČEVO IZ TEBE JE,
BOGORODICE, POSTALO OPISIVO OVPLOTIVŠI SE.
OSKRNAVLJENI OBRAZ POVRATIVŠI U DREVNO [STANJE],
ONO GA JE SJEDINILO S BOŽANSKIM LEPOTOMOM.
ISPOVEDAJUĆI SPASENJE, MI GA DELOM I REČJU IZOBRAŽAVAMO.
(sveti Teofan Načertani, Kanon Nedelje Pravoslavlja)

Kondak Nedelje Pravoslavlja se ne obrađuje jednim od Lica Svete Trojice, već – Majci Božijoj. Tu se izražava jedinstvo učenja o Hristu i o njegovoj Majci. Ovaplođenje Drugog Lica Svete Trojice jeste osnovni dogmat Hrišćanstva. Međutim, ispovedanje te istine može biti samo nekolicinom ispovedano Djevu Mariju kao istinsku Bogorodicu, kao Majku Božiju. Kao što odricanje čovečanskog obraza Boga logično dovodi odricanje Bogomaterinstva, a istovremeno i odricanje samoga smisla spasenja, tako je i pokovanje ikone Hristovo uslovljeno značenje Majke Božije, koji je pripremljen (vaš će biti započeo Ovaploćenja. Ona je, naime, omogućila da Bog postane vidljiv i prikazuje. Prema tumačenju svetih otaca, prikazivanje Bogočoveka zasnovano je uprava na prikazivanju njegovih majki. „Budući da potiču od neopisivog oca, – govori prepodobni Teodor Studit, – Hristos, kao neopisiv, ne može imati svoj likovni obraz. Zaista, sa kakvim prikazom bih mogao da se uporedim Božanstvo, koje se prikazuje u bogonadahnutom Pismu u mogućnosti zabrane? Među tim, pošto je Hristos rođen od opisa Majke, prirodno je da ima obrazac koji odgovara materinskom obliku. Među tim, kad ne bi imao (umetnički obraz), On ne bi bio rođen od opisa Majke, već bi mogao samo jedno rođenje – očigledno, od Oca. To bi, pak, bilo poricanje njegovog domostroja.

Kao što su slike prvo samo jednim bojom odredile obris čoveka, da bi potom postupno, dodale jednu boju za drugo, predstavile lik onoga koga slikaju (…), tako i sveta blagodat Božija napreduje krštenje u čovekovom vaspitanju. kome je bio prilikom stvaranja, te potom, kada primenjuje da se svim proizvodima želi žemlje krasota podobija Božijeg, [čini] da se u duši, jedna po jedna, rascvetajuće vrline, uvodni jelen lik iz slave u slavu i prijodaj

Za usvajanje čoveka je proces suprotan njegovom padu i predstavlja početak početka oslobađanja sveta od nereda i propustivosti. Jer, oboženje koje postiže svest jeste početak transformacije Na taj način drugi deo kondaka dovodi do svetootačkog razumevanja ikone i dubokog smisla 82. pravila Peto-šestog sabora. „Mi na ikonama prikazujemo obraz svetog tela Gospodara“, kaže sveti patrijarh German, „i svega sveta“.

Pravljenje ikonu, mi telo Gospoda ispovedamo obogotvorenim i ikonu prihvatamo kao predstavu podobija prvoobraza. Uprava stoga ona dobija samo ime Gospoda: jedinstveno tim ona ima sa njima, a zbog toga je i sama poštovana i sveta. Zbog toga mi i kažem da u ikoni ne prenosimo svakodnevno, obično lice čoveka, već njegov proslavljeni i večni lik. Jer, sam smislio ikone je u tome da pokazuje sledbenike nepropadljivosti, naslednike Carstva Božijeg, koji su oni pripremili već u ovom zemaljskom životu. Ikona je obraz čoveka u kome stvarno preuzima blagodat Svetog Duha koja spašava strasti i koja sve osvećuje. Stoga se njegovo telo prikazuje kao suštinski drugačiji od uobičajenog zapadnog ljudskog tela. Ikona je trezvena, zasnovana na duhovnom opisu i u prikazu prema određenim duhovnim realnostima potpuno ograničena na svaku egzaltaciju. Ako blagodat prosvećuje celoga čoveka tako da je čitavo njegovo duhovno-javno-telesno biće obuzet molitvom i prebivom u Božanskoj svetlosti, onda je ikona na vidljiv način predstavljanja čoveka koji je postao živa ikona, podobije Božije. Ikona ne prikazuje Božanstvo: ona ukazuje na čovečnost Božanskog života. Pravoslavna Crkva nikada nije dozvoljavala crtanje ikona prema slikanoj masti ili prema životnom modelu, ikona treba da nam pokaže njegovu svetost. U suprotnom, ona ne bi imala smisla, Svet ne vidi svetljenje, kao što ni slepi ne vide svetlost ”. uz pomoć boja, oblika i linije, uz pomoć simvoličkog realizma, uz pomoć umetničkog jezika koji je jedinstven u svojoj vrsti, nama se otkriva duhovni svet čoveka koji je postao hram Božiji Unutarnji mir i predaka, o kome će nam prestati. kroz spoljašnji mir i poredak: čitavo telo svetiteljstva, sve pojedinosti, čak i kosa i bore, sve što ga okružuje – sve je objedinjeno, dovedeno do vrhovnog sabora. To je vidljivo ispoljavanje pobednika nad unutrašnjim haotičnim neredom u čoveku, a preko njegova i pobeda nad haotičkim razvojem čovečanstva i sveta.

Pravoslavna ikona jeste slikoviti izraz heruvimske pesme Velike subote: „Neka ljudi svako čovečje telo (…) i neka ništa zemaljsko u sebi ne pominje“. Sve je tu podređeno opštoj harmoniji koja izražava, nanavljamo, mir i red, unutrašnje saglasje. Jer, nema nereda u Carstvu Duha Svetog. Bog je „Bog mira i reda“, kaže, parafrazirajući apostola Pavla, prepodobni Simeon Novi Bogoslov.

Ikona je, dakle, i put i sredstvo: ona je sama molitva. Ona nam je neposredno i očigledno otkrila bestrasnost (slobodu od strasti) o kojoj govore i uče nas da „postignemo očima“, po izumu ave Doroteja.

Boje na ikoni prenose ljubav čovečijeg tela, ali ne i prirodni ton ploda: to, kao što smo videli, jednostavno ne odgovara smislu ikone. Reč je o tome da se prenese nešto više od prirodnih lepota čovečijeg tela. Tu se radi o unutrašnjoj, duhovnoj lepoti, u skladu sa rečima apostola Petra: „Skriveni čovek srca, u nepropadljivosti kročkog i tihog duha, što je pred Bogom dragoceno“ (1.Pt.Z, 4). Tu lepotu – svetlost, podobije Božije koje je stekao čovek – uprava pokazuje ikone.

Izobražavanje arhitekture na ikoni ima sasvim posebnu ulogu. Uklapajući se u opšte ustrojstvo, ona ukazuje na mesto na kome se dešava prikazani događaji: hram, kuću, grad. Ali, građevina (kao i pećina Hristovog Rođenja ili Vaskrsenja) nikako ne obučava u sebi dogadaj koji se odigrava, već služi samo kao pozadina: scena ne dešava unutrašnji zdanje, već ispred njega. Po samom smislu ikone rada se ne ograničava mesto u kome se istorijski odigrala, što je kao što se ne ograničava ni trenutak u kome se odigrala, pre se i javila u vremenu. Arhitektura je sa čovečijim figurom vezana za opšti smisao i kompoziciju, pre svega sa često nema logičkih sveza. Kako na ikone uporedimo način prikazivanja čovečije figure i zdanja vidimo veliku razliku: čovečja figura je uvek ispravno izdana i na njoj je, osim u retkim slučajevima, sve na svom mestu. Isti je slučaj i sa odećom: Jeni nabori ne izlaze iz okvira logike. Međutim, arhitektura se pod svojim oblicima i rasporedom vrlo često protivi čovečjoj logici, da bi u pojedinačnim slučajevima bio čak i naglašeno alogično: ponude se uopšte ne poštuju, vrata i prozori nisu na svom mestu i sada su nepripremljeni po svom. Obično se misli da arhitektura na ikoni predstavlja gomilanje vizantijskih i antičkih formi koje se čuvaju zbog konzervativizma ikonopisaca i njihove sledbe privrženosti formata koji su danas nerazumljivi. Međutim, pravi smisao te pojave je u tome što je ono što je predstavljeno na ikoni zahteva izlazi iz okvira razumskih kategorija, iz okvira zakona o zemaljskom postojanju. Arhitektura (bilo vizantijska, antička ili ruska) jeste deo ikone koji se mogućava da se to posebno jasno vidi.

iz knjige Leonid Uspenski: „Smisao i sadržaj ikone“

Rekli su o ikoni:

„Ikone su u Crkvi, i na Istoku i na Zapadu, postojale od samoga početka Hrišćanstva, što potvrđuju brojnu istorijsku i arheološku svečanost, i posebno do današnjeg sačuvanja freske u katakombarama Palestine, Male Azije, Kigrejama Risman, Rima .

„Ikona je sveta slika nekoga sveca koji je podvigom uspeo da postane sličan (podoban) Bogočoveku Hristu … Bog je po svojoj suštini neopisiv, nepojmljiv – već dugo tajanstvo. Zato je svaka teološka beseda o njemu, kao i slika, neprimerena dostojanstvu njegovom. Ali, on je blagoslovio da se stvarno javi u Starom Zavetu: Avraamu kao Tri angela i Mojseju kao Svetlost na Sinaju i kao Oganj u nesagorivoj kupovini … “„ Ako su u Starom Zavetu slikani anđeli, i onda utoliko pre nego što bi bila engleska slika postao Čovek… “episkop Danilo Krstić.