ИКОНА (грч: είκών, од глагола εϊκω – личим), свети лик; који символизује Господа Исуса Христа, лик Свете Тројице, Богородицу, Анђеле, светитеље, као и празнике. Икона визуелно саопштава невидљиву Божанску стварност (представља небеско у сфери земаљског) и једно од средстава за постизање циља спасења. Тако код иконе разликујемо два битна чиниоца: прволик и лик (архетип и тип). Икона као средство, помаже нам да непосредно ступимо у везу са њеним прволиком, светитељем који је и изображен на икони. Молећи се пред иконом, дужни смо да знамо, да икона није Сам Бог или угодник Божији, већ изображење Бога или угодника Његовог. Тако ми не треба да се молимо икони, већ Богу или светитељу, који је на њој изображен.
Икона представља свет какав треба да буде у Царству небеском, свет какав ће бити када буде обновљен Светим Духом. Ова уметност је ликовно богословље, не приказује спољашњу физиономију и уопште лик Светитељев, него осликава духовни и нетрулежни карактер оних који се налазе у Царству Небеском.
У византијском иконопису боја не представља декоративни елемент него особени речник. Фотије Кондоглу објашњава симболику боја у иконописању. Бела боја симболишре светлост и чистоту, црна мистичке дубине, плава свежину и прозрачност, зелено симбол наде и спокоја, жуто божанствене славе и величанства, црвено симболизује пламеност и жестину тајанствене суштине, небескоплава, блистање небеске светлости. Комбинацијом боја православне иконе успевају да пренесу посматрачу, или боље речено, созерцатељу иконе, дубоку духовну поуку, коју прима више подсвест посматрача, јер она се прима пре срцем него очима.“
Одежда Исуса Христа која је црвено плаве боје означава богочовечанску природу Христову. Црвена боја означава божанско порекло, док је плава симбол људске природе. Док одежда Богородице плава означава човечанску природу која се налази до тела Богородице, док бордо, црвена одежда симболише божанску природу коју добија рођењем Спаситеља света, Сина Божијег.
Злато на икони симболише истину. Истина се не мења, увек је иста у свим животним околностима и свим условима попут злата које не мења своја својства ни свој изглед било да је у ватри или води.
Светлост у икони има веома битан значај. Светлост којом сијају лица и тело светитеља није овоземаљска већ “Божанска светлост.” Ту светлост описује и свето писмо у опису преображења на гори Тавор. Пошто ова светлост није природна, не баца сенку, онда се сенка и не слика, а сами поступак наношења боја иде о тамнијих тонова ка светлијим односно из таме у светлост.
Икона није слика природног аспекта личности, него је у питању личност дигнута из равни реализма у вишу сферу – па је то слика будућега века и света; “поглед одозго”, тј. из обрнуте перспективе, перспективе долазеће вечности, а не поглед из перспективе овога света, нити виђење из “линијске перспективе” која води упоједињавању и умањењу. Обрнуту перспективу су у оци иконописци у раним вековима одредили као једину, јер ако приказујете перспективу реалног сликарства онда, можете приказати само људску природу, питање је како приказати лик Спаситеља, који је богочовечански, како приказати димензију боголикости људске и човеколикости Божје, што је тешко постићи портретним сликарством. Две линије се шире у даљини до бескраја, у обрнутој перспективи, а достижу врхунац у тачки у којој је посматрач, и најбоље је у срцу посматрача.
Икона не тежи да прикаже догађај сликарски реалистично већ тежи да проникне у дубљи смисао догађаја који приказује. Често се на иконама приказују два догађаја која су се десила у два различита временка тренутка или у истом тренутку али на удаљеним местима. Такође се на икони једна личност може појавити и више пута. Тако, на једној икони Јован Крститељ држи сопствену одсечену главу.
Света икона је то, што и Света Писмо: у Светом Писму ми са поштовањем читамо Божије речи, а на светој икони са поштовањем посматрамо свети лик, који, као и Божије речи, уздиже наш ум к Богу и Његовим светитељима и загрева наше срце љубављу према нашем Творцу и Спаситељу.